Written by Dobrica Savić © 2011. All rights reserved.

Test intolerancije






Pod izgovorom da mi cine životnu uslugu, ubediše me dušmani da odem na test intolerancije na hranu i ostale životne namirnice. Znam da ljudi mogu da budu alergični na neke stvari, na neke ljude oko sebe, na recimo rodjake i komšije (na njih posebno), shvatam da mogu da budu alergični čak i sami na sebe, ali da budu intolerantni na hranu, e to još nisam čuo! Naravno svaka čast onim bolesnim koji su uspeli da stvore alergiju na kikiriki i semenke, ali na hranu, mislim onu pravu u koju u prvom redu ubrajam meso, hleb i čokoladu, e to mi nije jasno. Ajde objasnite vi meni kako neko moze da netoleriše čokoladu? Ma to vam je misija nemoguće.

To za taj kikiriki i semenke, to shvatam. Valjda su išli mnogo po utakmicama, živcirali se dok su im njihovi voljeni timovi konstantno gubili, a naši timovi obično znaju da gube, pa su valjda od te silne nervoze razvili alergiju na sve što ih podseća na njihov nekada obožavani tim. Sto podrazumeva i taj kikiriki i semenke. Cim ga vide, sete se zadnjeg katastrofalnog poraza, za koga su naravno bile krive sudije, skoči pritisak, digne se želudačna kiselina, pocrvene pa poplave, prestane normalno disanje, ruke počnu da se tresu i znoje, mucanje zameni normalan govor, i eto ti alergije. Lako razumljivo, zar ne? Ali hrana!

Kako ja volim slatko, padoh na slatke reči prijatelja mi mojih koji rekose da taj test rešava sve životne probleme. Posle toga tačno znas zašto su te još kao bebu zvali bucko, što si na svim slikama bio zamazan nekim pekmezima i čokoladom, zašto su te u školi zvali izelica, a na fakultetu obilazili prilikom poziva na zakuske i ostale slične zabave. Ujedno, tako rekoše ti moji prijatelji a oni su obavešteni pa im stoga i poverovah, na tom testu tačno vidiš zasto ti zeludac trokira posle 300-400 zalogaja, zašto ti je lice non-stop crveno, tolerancija niska a pritisak visok. A uz sve to rekoše da ću sa samo malo korekcije svoje ishrane, smanjiti intoleranciju i podmladiti se bar za jedno 10 godina. Pa dobro na to podmladjivanje se nesto i nisam mnogo palio jer bi trebali da me podmlade bar jedno 25 godina da bih ponovo ličio na pljosku a ne na lalinsku olbu.

Al šta ću kud ću, ubediše me. Zapucam ja preko pola grada u neki zamračeni suturen nekad davno napravljenog ali nikad veselog solitera. Triput zazvonim na pogresna vrata, odslušam sijaset naših vec širom sveta poznatih psovki dobrodošlice, i konačno udjem u čekaonicu da bih naravno sačekao. Jer čekaonice su i napravljene zato da bi se u njima čekalo. Jedino sto ja nisam shvatio šta to čekam kad sam bio potpuno sam samcijat u toj sveže okrečenoj čekaonici sterilno bele boje. Ali, ipak ja strpljivo sačekam da se neko pojavi i da me konačno upita šta tu radim. Rekoh, pa u čekaonici sam pa čekam! A ti čekaš, odgovori i ponovo nesta ta osoba od jedva jedno 30 kilograma žive vage viška. Pa šta ću, pomislih u sebi, ipak sam ja na pravom mestu da čekam, mislim u čekaonici sam, ali mi zapade za oko i ta bujna telesna gradja i tih 30 kila viška pa se malo zamislih o toleranciji na čekanje, kao i o intoleranciji na hranu. Ali ajde, možda to za intoleranciju radi samo kod nas koji čekamo a ne i kod tih koji su očito odčekali svoje.

Sve u svemu, sačekam ja da konačno udjem kod neke moderne daktilografkinje koja je stalno nešto lupala po nekim dugmicima i gledala u televizorski ekran nekakvog kompjutera. Rece sedi, a da ni oko ne podiže s' tog sakaćala. Neka fala, ja mogu I da stojim. Okrete se prema meni i nekim čudno hladnim jezikom reče - Sedi! Od tog milozvučnog poziva da sednem zaledi se sva krv u meni. Toliko se zaledila da me triput posle toga bola u prst ne bi li nesto procurilo. Ni kap da podje. Pa kako bi pošlo kad mi se i mozak zaledio, a kamoli krv. Shvatih ja šta mi je činiti, pa stavih prst u usta. Ona me ponovo pogleda onim svojim dragim osmehom i upita šta to činiš čovece? Otkud matori konji sisaju prste? Ma ko ce sad njoj objašnjavati, nego otkravih ja prst u ustima, zabode ona iglu, šiknu krv i po prvi put ugledah osmeh na njenom licu. Podiže ona iglu i zamahnu da me još jednom pelcuje, al' nedadoh se ja več skočih na noge lagane i dok ona rece čekaj, ja sam vec ulazio u prvi autobus gradskog saobračaja.

Prodje nedelja, a evo skoro i druga. Čekah ja strpljivo i veoma tolerantno da vidim taj moj rezultat intolerancije. Čekah i dočekah. Stize pismo šest strana dugačko, pisano lepim mašinskim rukopisom i overeno pečatom, isto tako mašinskim.

Pročitah ga!

I evo, dragi moji najdraži a i svi vi ostali, evo pišem vam ovo pismo iz samrtne postelje normalnog života, pred odlazak u svet tolerancije. Sve što sam znao, sad znam da ustvari i nisam znao, sve što sam jeo bolje da nisam, a ovo što ću ubuduće jesti, pa bolje to da i nejedem!

Napisaše mi jasno I glasno da nikako nesmem da jedem hleb, mleko, meso, šecer i jaja! Pomislih, pa šta osta ljudi moji? Pronicljivi su oni, znali su da cu odmah to da upitam, pa me ohrabrise rekavši da imam super toleranciju na kućnu prašinu, budj i perje. Laknu mi! Rekoh od sada ima da ližem prašinu po celoj kući, budj ću da mažem... na hleb ne mogu, znači na prste, a perje mogu da jedem u neograničenim količinama. Evo vec sad osećam kako počinjem polako da letim od sreće i zadovoljstva.

Ječam rekoše možeš po malo, al nikako u pivu. Pa gde ću drugde da ga nadjem ako ne tamo? Pirinač možeš, al' nekuvan, a ovas može kao zamena za sve te žitarice. Setih se mog pokojnog Dede koji je time hranio svoje konje i pevušio im Četir konja debela!

Dodjoh do rubrike "voce". Konačno me ogreja sunce. Vidim može puno toga. Mogu kupine, limun, borovnice, ribizle, ma cak i trešnje mogu. Sreci nigde kraja. Počeh i da pevam onu cuvenu pesmicu "Sve pticice iz gore", kad pročitah onaj tekst pisan malim slovima u vidu dodatnog objašnjenja. Dozvoljeno samo jedno voče jedanput dnevno u razumnim količinama, što znaci do pola šoljice za crnu kafu.

Sta mi je sve zabranjeno iz grupe mesa nisam hteo ni da gledam jer sam shvatio da me tu sunce sigurno nece ogrejati. Slucajno mi zapade za oko da smem da jedem konjetinu! Setih se Dede i njegovih konja i rekoh e neces njih jesti pa makar vise nikad mesa ne video.

Jedina svetla tacka u citavom mom netolerantnom organizmu je bila riba. Ribe smem dosta, al’ sva ona normalna imena riba su bila precrtana a neka cudna koja ni u recniku nenadjoh ostase da smem. Jedva cekam da dodje subota I da odem do mog prijatelja ribara Perice I da vidim da li takva stvorenja uopste zive u nasim vodama ili cu za to zadovoljstvo morati da odem do Novog Zelanda ili neke druge slicne destinacije.

Zbog dozvoljenog povrca koje ukljucuje sve vrste luka mora da trazim premestaj u zasebnu kancelariju, jer ako ja to ne budem trazio, trazice moje kolege koje rade pored mene. Pa ko bi pri normalnoj svesti podnosio nekog ko za dorucak jede beli luk, za rucak crni luk a za veceru praziluk. I to da bude stvar lepsa I mirisljivija, to mogu u neogranicenim kolicinama. Sreci nigde kraja! Jos kad to zabiberim, umesam u celer I bundevu, ma ima da bude kao u najboljem vegetarijanskom restoranu.

Od lekovitog bilja, tj. cajeva, samo dva nesmem da konzumiram. Nanu i lipu, a to su jedina dva koja imam u kuci. Al nema veze. Bacam se na djumbir I maticnjak samo da ih pronadjem u nekoj biljnoj apoteci gde se najverovatnije prodaju na gram!

Od ovih manje bitnih hranljivih elemenata slobodno mogu da konzumiram polen drveca, polen korova, dlake macke I kucica, kao I vunu. Na to nisam intolerantan. To mi lezi! Bar da mi med dozvolise lakse bi mi bilo da svarim sve te pikanterije.

Procitah do kraja taj svoj recept apokalipse, pade mi mrak na ove moje plave oci, gurnug ruku u dzep i izvadih svoju poslednju semenku zaostalu jos iz proslog fudbalskog prvenstva i ucini mi se da sam u bioskopu. Gledam, a ono na repertoaru onaj nas cuveni film "Vidimo se u čitulji"!